Umor me polako stiže, neverovatno je kako lenčarenje može da umori čoveka. Ajde kad nešto radiš pa si barem svestan zašto si umoran, ovako ne znaš što si umoran, ne radiš ništa, piješ kafu, slušaš Deftones, nolajfuješ. Mada nolajfovanje nije nolajfovanje kad mi nema moja Ljubice... :Đ Tad je sve baš kompletno. Eh, šteta što ne mogu da skoknem onako do Bosne, da je posetim. Kad bi sve bilo lako kako mi mislimo.

Hah, dok slušam Deftones sećam se Leksa...dobro, ne baš njega bukvalno, on nije on, ali sećam se tog perioda kad smo se dopisivali. Auuuu, ko li je taj čovek? Kako li nas je tako zeznuo, i Jeku i mene. Ne mogu još uvek da verujem da postoje ljudi sposobni za tako nešto. Ima li ta osoba život? Verovatno ga nema, u suprotnom ne bi imala toliko vremena da se bavi nama. :D Eheheeej. Strašno, prođe me jeza kad se samo setim. Gde mi beše pamet da verujem u one besmislice koje je govorio. Eto šta usamljenost radi od čoveka. :Đ A to je neka druga osoba, ima verenicu...a to nisam ja. :D Ihihi :D! 

Zevam, spava mi se. Mislim da ću da idem u jaslice...za kraj, volela bih da sanjam njega. AMIN.